*
U Republici Srbiji je u periodu 2001-2011. doneto oko 800 novih zakona od kojih mnogi ranije nisu postojali u pravnom sistemu Srbije, posebno u oblastima ljudskih prava i antimonopolske politike. Novo zakonodavstvo, kao i odredbe novog ustava Srbije koji je donet novembra 2006. godine, sledili su pravo i praksu Evropske unije, što je podrazumevalo i formiranje samostalnih i nezavisnih kontrolno-regulatornih organa i tela ovlašćenih za različite oblasti kontrole, usmeravanja i uređivanja javnih poslova ili delatnosti.
Ovaj prikaz sačinjen je na osnovu godišnjih izveštaja za 2011. godinu koje su tri samostalna i nezavisna organa dostavila Narodnoj skupštini marta 2012. godine.[1] To su: Agencija za borbu protiv korupcije, Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Zbog toga što su početkom marta raspisani parlamentarni izbori, Narodna skupština izveštaje nije uzela u razmatranje, pa će ih razmotriti novi saziv.
U formalnom smislu, samostalni i nezavisni organi i tela, zbog načina izbora, (ne)mogućnosti razrešenja njihovih inokosnih predstavnika i stabilnih izvora finansiranja, imaju formalne zakonske garancije za rad i odlučivanje bez uplitanja izvršne vlasti, političkih faktora i centara moći. Prema vrsti delatnosti i javnim ovlašćenjima, mogli bi se podeliti na dve osnovne grupe: (1) gore navedeni organi, čija je nadležnost usmerena i ograničena na oblast ljudskih prava, prevenciju korupcije i kontrolu lične, političke, partijske i finansijske moći i (2) kontrolno-regulatorna tela i organizacije koje kontrolišu monopole i sprečavaju zloupotrebe monopola u komercijalnom sektoru.
I pored nekih razlika koje su uslovljene zakonskim odredbama, profilom i obimom nadležnosti i javnih ovlašćenja i dužinom perioda u kome deluju navedeni kontrolno-regulatorni organi, postoje i najmanje dve zajedničke, opšte odlike svakog od tri navedena izveštaja: (1) javno i stvarno vidljiv kontinuirani napredak u odnosu na početni period delovanja i (2) žilavi otpori delova izvršne pa i sudske vlasti i javnog sektora da se liše ranije prakse korišćenja diskrecionih prava i zloupotrebe javnih ovlašćenja.[2]
Ključne reči: agencija za borbu protiv korupcije, sukob interesa, zakoni, zaštitnik građana, poverenik za informacije, ljudska prava, zaštita podataka, pritužbe, rezultati, mere, preopruke
* Prikaz je sačinjen na osnovu godišnjih izveštaja za 2011. godinu: Agencije za borbu protiv korupcije, Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
[1] Rezime i uvodni tekst (str 3-5) u celini su redakcijski. Sažeto su prikazani samo oni delovi svih izveštaja navedeni u gornjem naslovu (str. 5-48) . Pored sažimanja, izvršene su za ovu svrhu potrebne redaktorske i druge neophodne intervencije u tekstu i tabelama u skladu sa kriterijumima i standardima časopisa. Grafički prikazi urađeni su u Redakciji.
[2] Napomena Redakcije: Poverenik i Zaštitnik građana pokrenuli su septembra 2010. postupak za ocenu ustavnosti nekih odredbi Zakona o elektronskim komunikacijama i dva zakona - o Vojno bezbednosnoj i Vojnobaveštajnoj agenciji. Te odredbe omogućuju da se u određenim slučajevima odstupi od opšteg ustavnog načela o privatnosti pisama i drugih sredstava komunikacije. Ustavni sud je tek krajem aprila 2011. odlučio da su odredbe neustavne, jer ne predviđaju prethodno pribavljanje odluke suda.
Priređeno u Redakciji PREGLEDA-RS
(Ile Kovačević i saradnici)
Recenzija: Jasminka Jakovljević, generalna sekretarka Zaštitnika građana; dr Zoran Stojiljković, prof. Fakulteta političkih nauka, Beograd, predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije i Rodoljub Šabić, Poverenik za informisanje od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti
