Današnju medijsku scenu u Srbiji presudno su oblikovale dve tendencije: decenija opšteg razaranja sistema vrednosti i profesionalnih standarda tokom devedesetih godina, i spore i nedovoljne reforme posle demokratskih promena u 2000, tako da Srbija danas ima jednu od najmanje uređenih medijskih industrija u Evropi.
Strategija razvoja radiodifuzije usvojena je tek u decembru 2005. Posle mnogih odlaganja, nastalih pre svega zbog trogodišnjih problema u formiranju Saveta RRA, raspisan je i zaključen prvi javni konkurs za dodelu dozvola o čemu se konačna odluka očekuje tokom maja 2006. RTS još nije, čak ni formalno, pretvoren u javni servis, iako je Zakonom o radio difuziji, koji je usvojen 2002, najpre odredjen rok do kraja januara 2003, a potom je izmenama iz avgusta 2005. pomeren do 30. aprila 2006. Dakle, nije završeno formiranje dve javne radiodifuzne ustanove, Vojvodine i Srbije, jer su tek 19. aprila izabrani njihovi novi upravni odbori. I pred toga, naplata TV pretplate uz racun za elektricnu energiju je počela u decembru 2005.
U haosu koji je nastao početkom devedesetih, dozvole za emitovanje izdavane su bez javnih konkursa i transparentnih kriterijuma. Novi emiteri često su ih dobijali kao političku uslugu ili su jednostavno počinjali rad bez ikakve dozvole emitujući program preko nelegalno postavljenih predajnika[1]. Zbog toga je i danas teško doći do osnovnih podataka o poslovanju mnogih komercijalnih medija, a nijedna državna institucija nema pouzdane i ažurirane podatke.
Prema nedovoljno pouzdanim procenama, u Srbiji je poslednjih godina bilo blizu 1500 medija, od čega su većina elektronski. Prema podacima iz Strategije razvoja radiodifuzije (2005), pored državne televizije - Radio-televizija Srbije (RTS) radi još 755 emitera: 543 radio stanice, 73 televizijske stanice i 139 stanica koje emituju i radio i televizijski program. Prema istom izvoru, u periodu od jula 2002, kada je usvojen novi Zakon o radiodifuziji, do sredine 2005, pojavila se 221 nova stanica. Toliki broj emitera posledica je dugogodišnjeg regulatornog haosa, a ne odraz razvijene medijske industrije. Tržište oglašavanja procenjeno na oko 95 miliona evra godišnje i nije dovoljno razvijeno da bi obezbedilo opstanak tako velikog broja medija.
Zbog pravne nesigurnosti i političke nestabilnosti do sada nije bilo značajnih inostranih investicija u medije, sem u štampana izdanja. Poreklo novca koji stoji iza velikog broja medijskih kuća nije poznato niti postoje pravila o transparentnosti poslovanja. Paket medijskih zakona još nije kompletiran niti su formirane sve nove institucije neophodne za primenu već usvojenih zakona.
Politička kontrola nad elektronskim medijima još postoji – ne kao direktno mešanje u programske sadržaje, ali su posredni uticaji prepoznatljivi. Veliki broj lokalnih medija još je u državnom vlasništvu, pod kontrolom lokalnih vlasti. Prema odredbama Zakona o radiodifuziji koji je donet jula 2002, njihova privatizacija mora da se završi najkasnije do kraja 2007.
Televizija je najuticajniji i najpopularniji medij u Srbiji, kako u pogledu tržišne moći, tako i po brojnosti publike. Oko 82% domaćinstava ima televizijski prijemnik, dok 98% građana starijih od četiri godine gleda televizijske programe a prosečno vreme gledanja televizije je oko tri i po sata dnevno.
Vodeća komercijalna televizija, RTV Pink, i Prvi kanal državne televizije (RTS) direktno se takmiče u trci za najveću gledanost i podršku publike. šest kanala sa nacionalnim pokrivanjem dnevno privlače oko 75% auditorijuma i najveći deo prihoda sa reklamnog tržišta. Ostale emitere, lokalne, regionalne i strane, prati oko 25% publike.
Mediji u Srbiji preživeli su tešku deceniju i u političkom i u ekonomskom smislu. Okolnosti koje su pomogle preživljavanje u takvim uslovima su i premalo plaćena radna snaga, jeftina sopstvena produkcija, nepoštovanje autorskih prava i slični problematični načini poslovanja. Nezavisnost medija u takvim okolnostima nije bila ni zaštićena ni podsticana. Danas sve velike komercijalne stanice svoje informativne programe smatraju nezavisnim i nepristrasnim, ali nijedna od njih nema dokumente kojima se štite slobode njihovih novinara. Većina ih ne neguje niti se oslanja na sopstveno izveštavanje, a mnoge to i ne prepoznaju kao problem. Istraživačko novinarstvo se ne podstiče.
Ipak, nekoliko medijskih kuća koje su tokom devedesetih stekle reputaciju kao profesionalni mediji, još pokreću kampanje za zaštitu medijskih sloboda. U nedostatku opšteprihvaćenih standarda novinarske profesije, oni su, kroz svoje stručne i poslovne asocijacije, razvili i usvojili interne profesionalne smernice i etičke standarde. [2]
[1] Jedan od najdrastičnijih primera bilo je osnivanje Savezne javne ustanove Radio-televizija Jugoslavija, koja je osnovana Uredbom Savezne vlade jula 1998, a kojoj su pripojena gotovo sva druga savezna glasila, osim agencije Tanjug, uključujući i štampana. Ova televizija (kasnije Yu-Info kanal) bila je pod kontrolom JUL-a, i emitovala je propagandni program i preko predajnika koji su bili postavljeni u nekim bazama Vojske Jugoslavije. Posle četvorogodišnjeg stečajnog postupka, koji je imao i nejasne obrte, ono što je ostalo ( Yu-info kanal) prodato je krajem marta 2006. na javnoj aukciji za samo 6 miliona dinara (oko 70 000 evra).
[2] Međutim, sindikati i profesionalna udruženja još nisu uveli praksu kolektivnog pregovaranja i kolektivnih ugovora sa vlasnicima medija, tako da odnosi između vlasnika i novinara, pogotovo kada su u pitanju međusobne obaveze, još nisu formalizovani.
Autor: dr SNJEŽANA MILIVOJEVIĆ, Univerzitet u Beogradu, profesorka Fakulteta političkih nauka
Recenzija: Jovanka Matić, istraživač medija, Institut društvenih nauka, Beograd.
Izvor: Ovaj tekst je skraćena, redigovana, aktuelizovana i potrebama i profilu časopisa prilagođena i autorizovana verzija Izveštaja o istraživanju o televiziji u Srbiji, koji je objavljen kao poslednji deo publikacije ( str. 202 - 269) u izdanju Medija centra, Beograd, Televizija u Evropi - regulativa, politika, nezavisnost, Istraživački izveštaj za 2005. Zbornik svih izveštaja pripremio je Program Instituta za otvoreno društvo - EUMAP u saradnji sa programom koji je namenjen medijima (NMP). Zbornik sadrži uporedno zakonodavstvo, praksu i podatke za sve evropske zemlje i 20 pojedinačnih izveštaja, a publikacija Media centra, osim navedenih uporednih informacija i izveštaj za Srbiju.
Redaktor: Ile Kovačević, glavni i odgovorni urednik Pregleda SCG
